Kockičicin iBlob

Posetivši nedavno manastir Gradac, lepu zadužbinu Jelene Anžujske, u razgovoru sa igumanijom čuo sam da manastirski konak odnedavno ima problema s vodom. Mlaz sa obližnjeg izvora koji su kaptirali je utanjio, pa se povremeno i prekida, posle bušenja koja su u okolini vršena za fabriku mineralne vode.
Fabriku navodno želi da sagradi jedna od naših najvećih privatnih kompanija, pa pošto sam slučajno poznavao njene važne ljude, rekao sam monahinji da ću ih obavestiti o problemima koje su stvorili i zamoliti da pomognu.

U rečenoj kompaniji su bili iznenađeni – jer oni tamo nisu ništa planirali, pa prema tome ni bušili. Ali, obećali su da će manastiru svakako pomoći.

Neko je ipak tamo tragao za izvorištem vode koja može da se industrijski flašira. Bistra voda sa Golije – što da ne. Iako je u ovom biznisu kod nas danas 25 „punioca”, tržište izgleda još žedno, a ovo vrelo leto koje će, po svemu sudeći, imati još repriza, već je oborilo rekorde u prodaji vode iz plastičnih boca.

Voda u efektno dizajniranoj plastičnoj ambalaži zauzima sve više prostora na rafovima samoposluga, od pre nekoliko godina dostupna je i iz frižidera koji se postavljaju pored trafika, a mlad svet koji u ruci nosi kupljenu flašicu vode sve je češća slika.

Flaširana voda je praktična – i u modi. Na to nas podsećaju reklamne poruke koje nas bombarduju preko svih medija, kako nam ona poboljšava zdravlje, daje snagu i popravlja raspoloženje.

Potrošnja raste i sve je više onih koji bi da uđu u ovaj profitabilan biznis. Primer flaširanih voda je, u stvari, lekcija iz kapitalizma: kako stvoriti tržište za proizvod koji nije baš neophodan, na njemu dobro zaraditi – i usput napraviti veliku štetu.

Mi smo prvo imali „kiselu vodu”, onu sa mehurićima, koja je u ustima bila drugačija od česmovače, i, posle nestanka sodadžija, postala pratilja banatskog rizlinga. Ali od pre nekoliko godina u modu ulaze flaširane negazirane „mineralne vode”. Prva asocijacija na minerale je da je to nešto što je dobro za zdravlje, pa eto razloga da se za gašenje žeđi povremeno plati i hiljadu puta više nego što nas košta „gradska” voda.

A onda su došla lekarska upozorenja da previše minerala u vodi i nije baš dobro, pa se voda u flaši onda reklamira kao „slabomineralna”. No, navika je već stvorena i sistematski podstrekivana. Sećam se da su me jednom prilikom flaširanom vodom poslužili i u Beogradskom vodovodu, iako smo pre toga konstatovali da je njihov proizvod apsolutno adekvatan svojoj svrsi: zdravom gašenju žeđi. Mi često ističemo naše bogatstvo zdravih voda i dobro kontrolisani sistem gradskih vodovoda – ali učestale havarije reka i opšta ekološka zapuštenost Srbije su loše znamenje.

U svetu je potrošnja flaširane H2O udvostručena između 1997. i 2005, i u ovom pogledu nismo izuzetak iz globalnih tokova: i kod nas godišnja proizvodnja i potrošnja rastu po dvocifrenim postotku.

Ali, idilična slika flaširane vode kao prirodne, zdravije i bezbednije od one iz česme, u poslednje vreme se menja. U Americi je u toku kampanja „mislite izvan boce”, gradske vlasti u San Francisku i još nekim okruzima su zabranile kupovinu ove vode iz svojih budžeta, a pokreti zelenih sve uverljivije dokazuju da je ovaj industrijski dobitnik velika ekološka štetočina.

Glavni razlog je pakovanje: plastične boce za vodu su od polietilen terftalata (PET), koji se dobija iz sirovog mazuta, znači nafte. Više od 80 odsto svih ispijenih boca se ne reciklira, završava kao otpad, na deponijama ili u prirodi. Procena je da se svake godine planeta zagadi sa oko 2,7 miliona tona ovog materijala čije je vreme razgrađivanja, u najboljem slučaju, 400 godina.

Tu je još i račun za transport: voda iz Francuske koju je „šik” piti u Americi, putuje i do osam hiljada kilometara. Pogon tog prevoza je opet nešto iz nafte, što u atmosferu ispušta ugljen dioksid, dokazano glavni krivac za klimatske promene zbog kojih sve žedniji.

Veliki udar na glamur flaširanih voda došao je nedavno iz Amerike, iznuđenom odlukom Pepsi kole da na etikete svoje flaširane vode „akvafina”, vodeće na tržištu, stavi oznaku da joj je poreklo „iz javnog izvora”, što će reći da je u stvari iz česme.

Koka-kola je pod pritiskom da učini isto i za svoj brend „dasina”, za koju je još 2004. britanska štampa pisala da je takođe „prečišćena česmovača”. U industriji nije inače tajna da je oko 25 odsto svih flaširanih voda na svetskom tržištu iz sličnih „izvora”. (Sećate li se „pekam vode” Del Boja i Rodnija i iz „Mućki”?).

Jedan cinik je u ovom kontekstu pogodio u metu, pozivom da se naziv jednog od najpoznatijih francuskih H2O brendova, „evian”, radi pravog značenja čita otpozadi. Tada glasi – „naive”. Pijmo dakle flaširanu vodu, ali ne budimo naivni.

Milan Mišić