Amerika mora da se pripremi – i njoj sledi ono što se upravo dogodilo u Čileu i, nedavno, na Haitima, upozorio je juče, u svom trosatnom govoru pred sledbenicima u Čikagu, Luis Farakan, lider Nacije islama, pokreta crnih muslimana koji kombinuje učenje Korana, Biblije i kontroverzne „sajentologije”. Po njemu, predstoji „promena svetova” i nju bi morali spremno da dočekaju i svi drugi.
Ovo „proročanstvo” nije, naravno, jedino upozorenje koje je juče izgovorio Farakan, niti je ovde dobilo veliki publicitet ili izazvalo uzbunu, ali jeste delić atmosfere koja podstiče podsvesne strahove zbog nemoći pred ćudima prirodnih sila. Još pre udara u Čileu, koji će po ljudskim žrtvama na sreću biti manji, a po razaranjima i šteti možda sličan onom na Haitima, mediji su se ovde bavili prognozama gde će da udari „sledeći veliki” i kakvu pustoš može da donese.
Najdetaljnija je bila analiza „Vašington posta” objavljena 23. februara, dakle pre čileanskog potresa, koja je ukazala na jednu nelagodnu činjenicu: iznad nestabilnih tektonskih ploča nalaze se neki od najvećih gradova sveta.
Seizmički nestabilno tlo i megametropole – ovo drugo po aršinima civilizacije ipak nešto novo na planeti – jesu „smrtonosna kombinacija”. Prognoza koja je izneta pre samo nedelju dana – da će se katastrofa Port-o-Prensa negde ponoviti, „verovatno brzo”, u Čileu se obistinila neverovatno brzo.
Pre samo 200 godina, na svetu je postojao samo jedan grad sa preko milion stanovnika – Peking. Danas najmanje milion žitelja ima 381 urbani centar. Prošle godine svet je prošao pored civilizacijskog međaša: prvi put je više stanovnika na planeti bilo u gradovima nego u seoskim područjima.
Prema studiji seizmologa Rodžera Bilhama, koju je citirao „Post”, u gradovima koji su suočeni sa „značajnim seizmološkim rizikom” danas živi 403 miliona ljudi.
Na tom spisku su Tokio, Istanbul, Teheran, Sijudad Meksiko, Nju Delhi, Katmandu, Los Anđeles i San Francisko. Takođe, na nestabilnom tlu su i Daka, Džakarta, Katmandu, Karači, Manila, Kairo, Osaka, Lima i Bogota…
Po Dejvidu Valdu, seizmologu iz Američkog geološkog zavoda, računica je sledeća: megazemljotresi se na jednom mestu dešavaju u proseku svakih 250 godina. Ako imenujemo 25 gradova koji su rizični kao Port-o-Prens, to znači da katastrofe možemo da očekujemo svakih deset godina.
Mega-gradovi su, međutim, sa retkim izuzecima (Tokio, na primer) rasli tako kao da se zemljotres nikada neće dogoditi. U Čileu su građevinski standardi bili mnogo napredniji od onih na Haitima, pa ipak, mostovi i višespratnice su se srušili kao kule od karata. A u većini metropola sveta u razvoju, o zemljotresima nisu vodili računa ni projektanti niti korumpirani građevinski inspektori.
Nauka, međutim, ne može da predvidi gde će se dogoditi sledeći potres. Tektonske ploče su stalno u pokretu, ali brzinom „kojom rastu nokti na prstima”. Napetosti se kumuliraju ponekad i stotinama godina, da bi onda došlo do „pucanja”, kada se površina silovito potrese kao na Haitiju ili u Čileu.
Zemljotresne „tempirane bombe” danas su najočiglednije u regionu Kariba, a „na najgorem mogućem terenu” je i prestonica Meksika.
Što se tiče glavne države američkog kontinenta, ni ona ne može da bude spokojna. Pored zapadne obale – tektonska raseklina u Kaliforniji je jedna od najviše proučavanih – seizmički osetljiva je i istočna. Veliki zemljotres je doživeo Boston 1755, Južna Karolina 1886, a Njufaundlend 1929.
I Vašington je na ivici jedne kontinentalne ploče koja bi jednog dana mogla da ga ozbiljno prodrma, ali je zemljotresno najugroženija američka metropola – Njujork. Uprkos tome što su njegove moderne kule građene po najvišim seizmičkim standardima, grad ima prilično zdanja od kamena, a „zemljotres uvek pronađe najslabiju tačku”.
Zgrade, pogotovo one koje su neadekvatno građene, „nepriznato su oružje za masovno uništavanje”, konstatuje u „Njujork tajmsu” Rodžer Bilham, seizmolog sa Kolorado univerziteta, koji decenijama već proučava učinak velikih zemljotresa širom sveta. Po njemu, zemljotres poput onog na Haitima, dakle po snazi za dva stepena manji od čileanskog, koji bi se zbio u Teheranu, odneo bi milion života, a u Istanbulu oko 50.000.
U jednoj od svojih studija, dr Bilham je procenio da inženjeri učestvuju, kao projektanti ili inspektori, samo na tri odsto gradilišta koja su danas otvorena u svetu. U takvim okolnostima, svima jedina uteha može da bude jedino – da neće izvući premiju na seizmičkoj lutriji.
Milan Mišić
——————————————————————-
(ocena +14, 3 glas(a))
Komentari